УСТАВНА ПРИКЉУЧЕНИЈА 2021 – ПРЕТПОСЛЕДЊА АВАНТУРА

Најновије измештање стварности у виду производње привида ове 2021. године представља започети поступак промена Устава РС. Наједном, Устав се представио као последња препрека свеукупној срећи и прогресу као имагинарном циљу европских интеграција. Можда и најјачи утисак, представља чињеница је да је свако (од представника политичког живота, преко правосуђа и невладиног сектора) нашао свој мали разлог и свој интерес да се баци каменом на Устав. Данас, на јавној сцени, не постоји готово нико ко би стао у одбрану Устава, који је – на овом месту се то мора рећи – фактички већ стављен ван снаге.

У српској уставноправној историји готово да нема устава који је још пре доношења био изложен оспоравањима и нападима као што је то Устав из 2006. године. И након усвајања Устава 2006. године, баражна паљба се наставила несмањеном жестином јер је постало очигледно да је Устав донет коришћењем непажње иначе будног ока светске жандармерије. Никад прекинути напади на устав омогућили су опште место је да је Устав из 2006. лош (до тврдњи да чак и Устав СФРЈ из 1974. године има значајних „модернизаторских” предности).

Уставне промене се хорски прокламују као услов уласка у ЕУ, прихватајући измене Устава као најлакши уступак који још може да се нађе на европској агенди у условима непостојећих – прекинутих европских интеграција. У општем галиматијасу доживљених и додељених улога, свако налази своје место и свако је драг саговорник и савезник у оспоравању највишег правног акта. Улоге су до те мере некритички прихваћене да се променама Устава баве и они који имају уставни задатак да брину о примени устава, а не о промени устава. Тако и наши правосудни органи, уместо да Устав третирају не само као основу своје дужности, већ (како треба) као светињу, као свој паладијум и извор свог постојања, прихватају улогу реформатора устава, демонстрирајући не само своје противправно чињење, већ и одсуство свести о елементарним вредностима једног друштва.  О наведеном сведоче одлуке Уставног суда који одбацује предлоге за оцену уставности и законитости позивајући се на сопствену ненадлежност, као и акти Владе и Народне скупштине који се не обазиру на најјасније уставне одредбе (укључујући и преамбулу).Директна последица нарушене уставности је хаос у политичком и друштвеном животу, као и правна несигурност.

Овај пут „смоквин лист“ је пронађен у вечитој борби за независност правосуђа. Међутим, чињеница да присуствујемо процесу, а не успутној појави, даје нам за право да ствари посматрамо преко хоризонта који нам  омеђује вазда добронамерна „Венецијанска комисија“.

Суштина најављених промена, огледа се у потпуном искључивању законодавне власти из процеса избора носилаца правосудних функција, са образложењем да се на тај начин чува концепт поделе власти и остварује начело „владавине права“. Процес је наравно започео као и увек кроз  реформу правног система (најпре у сфери кривичнопроцесног и грађанског права), у којима су до тада кључно начело материјалне истине заменили споразуми о признању кривице, тe начела процесне економије или ефикасности. Јасно је да наведене промене долазе из идеолошког концепта „минималне државе“, односно измештања државе из сектора јавне власти. При том, ваља поменути да је Србија одавно загазила у сопствени  outsourcing на унутрашњем плану.

Устав Србије, јасно у члану 2. одређује носиоце суверености. Ваљда није спорно да сувереност представља неодвојиви део владавине права у смислу члана 3. Устава. Имајући у виду Устав из 2006.године, као и уставе већине држава света, владавина права се остварује и кроз политички живот- слободне и непосредно изборе, кроз поделу власти и кроз независност судских власти. А сви заједно чине правни поредак. У том трианглу, не може се говорити о превласти, нити о неком свеопштем рату. Зато чуде напори да се политички живот (као такав) постaви као антипод независном правосуђу или начелу поделe власти.

Мора се рећи и ово: начело поделе власти који се схвата као рат свих против свију, је у суштини површан колико и погрешан, још од времена настанка и примене овог начела. Принцип поделе власти никада није означавао распарчавање суверености односно јавне власти. Илустративан је закључак Оливије Боа: „Ова подела власти никада није означавала распарчавање суверености – јавне власти (за овог аутора сувереност је синоним за јавну власт – прим. аута). Напротив, она је претпостављала претходно постојање јединствености и недељивости јавне власти. У етатистичком смислу недељивост јавне власти, представља управо услов поделе и ограничења власти, јер пре него што ће бити  подељена или ограничена, ова власт мора постојати“.

Три власти (или и четврта како се то често у теорији државе и права представља), не налазе се у латентном сукобу, нити у неком међусобном сукобу, због чега се захтева стриктно одвајање ових сукобљених полова. Три власти, налазе се на истом задатку, од вајкада је то било управо међусобна и узајамна контрола, на начин, како то одговара устројству ових власти. У таквом односу јасно је да правосуђе има право на судску контролу аката власти, као што законодавна власт својом нормативном делатношћу уређује устројство и функционисање правосуђа.  Или, зар извршна власт, не може да утиче да сваку правосудну власт на једном техничком нивоу, кроз механизме силе којима располаже, а које јој додељује опет законодавна власт (штавише без координације са извршном влашћу, и правосудна власт не би могла да оствари сврху свог постојања – „право без снаге“). Зар се, владавина права суштински не исцрпљује и кроз повиновање Уставу, закону и судским одлукама, који се одвија управо на нивоу садејства између три власти. При свему томе, не представља проблем одрицање државе контроле над правосуђем (штавише – утисак је да контролоре над правосуђем треба данас тражити на другом месту – на месту где се манифестује спољни суверенитет). Међусобни, односно недозвољени утицај, више је ствар сазревања једног друштва, али и квалитета и политичке и правосудне власти.

На феноменолошком нивоу, важно је указати да се на овај начин (уклањањем државног присуства из процеса избора носиоца правосудних функција), успоставља трајно бојно поље између три власти. Због чега независно правосуђе у политичким странкама, демократским изборима и у парламентаризму види свог архинепријатеља. Зар је „јавно слушање“ кандидата за председника Врховоног суда у Конгресу САД, доказ контроле правосуђа. Измештање државе из избора носиоца правосудних функција – са предлозима да чак и невладине организације или цеховска удружења учествују у избору судија (кроз чланство у Високом савету судства), правосуђе се претвара у својеврсни status in statu, препуштајући се на милост, већинама из Високог савета судства или Државног већа тужилаца (и тамошњим унутрашњим не баш принципијелним борбама).

Уосталом, стање у правосуђу у домену владавине права, не зависи од начина избора судија и тужилаца. Поражавајуће стање у српском правосуђу, то најбоље потврђује. Ово из разлога што једноставно не постоји механизам који даје потпуну сигурност од утицаја криминала, корупције или политичара. Увек се одупирање том утицају одвија на нивоу личног интегритета судије или тужиоца или политичког актера – са друге стране.

На овом месту ред је позабавити се значајем Устава једне земље. У том смислу, мало је и недовољно рећи да сваки Устав као резултат политичке активности представља својеврсни компромис између актера. Подсетићемо, да је те 2006.године, и власт и опозиција прихватила Устав. Дакле, јединство је исказано, а народ је  то прихватио. Друго је питање како смо дошли до тога да 15-так година касније промени устава приступа једностраначки парламент.

Али у овој апологији устава, важније је указати на значај устава на другом нивоу:

Устав као основни правни акт једне државе, представља део идентитета једног народа и израз колективног искуства. Погледајмо француски Устав, или нови устав Руске федерације. Сваки устав у себи садржи отелотворење историјског развоја и културолошки образац једног народа и једног друштва у целини. Такође, устав представља и сублимацију стања друштва из периода – од ранијег устава, уједно и перцепцију догађаја који се очекују у будућности. Сретењски устав iz 1835.године, је представљао слику будуће слободне Србије и правце даљег развоја. Зар Устав из 1990.године, својим односом према увелико конфедерализованој федерацији и односом према покрајинама, није претпостављао распад СФРЈ! Зар Устав из 2006.године, није зацементирао српске позиције према Косову и Метохији и обезбедио претпоставку међународноправног субјективитета Србије, у односу на догађаје у Црној Гори из 2006.године и са пројекцијом односа према НАТО-у и тадашњем антиплуралистичком међународном поретку.Сви поменути уставни акти представљали су оличење каквог-таквог консензуса и отелотворења једне политичке филозофије и реализацију народног инстинкта, која је у том тренутку успела да препозна потребу даље борбе за елементарне вредности једног друштва и једне државе, у оквирима „новог доба” које је долазило. Историја ће ове уставне акте ценити управо у односу на конкретне историјске изазове, а не према појединачним недоследностима или номотехничким решењима. Свакако да не треба затварати очи пред лошиим уставним решењима, али цена ових уставних промена биће превелика. Или да поједноставимо, зар се основни правни акт једне земље руши, због неизвесног унапређења једне гране власти или због лоше формулисаног процесног начела.

Да ли треба уопште указивати на изражене изазове по територијални интегритет Србије? И како ће се уставне промене одразити на правни поредак који ипак представља јединство поретка и простора?!

На крају, указујемо да ће почетак уставних промена означити отварање Пандорине кутије која неће ојачати нити једну позицију Србије, посебно не независног правосуђа или владавине права. Промене устава представљаће даљу дезинтеграцију одвећ нарушеног државног јединства Србије. Након тога, све расправе о владавини права и независном правосуђу остаће у тмини праха и пепела.

Конкретније примедбе на предлог уставних промена уследиће у наредном тексту!

                                                                           Др Горан В. Ђорђевић

                                                                        -Одбор за заштиту Устава-

ПОДЕЛИТЕ
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите коментар

Ваша е-пошта неће бити јавна.