ЗАКОН О РУДАРСТВУ ИЛИ ЗАКОН О КОЛОНИЈИ

Да ли су наши законодавци Србију свели на ниво афричких и азијских земаља са краја XIX века, претворивши Србију у игралиште за мултинационалне рударске компаније?

„…никад не питај за ким звоно звони, оно звони за тобом!“ – Џон Дон

Класична филозофија права, јасно учи да сваки Закон, као извор права свој легитимитет не црпи из пуког изгласавања у парламенту. Своју сврсисходност, крајњи циљ и дуговечност један Закон заснива на односу решења којима се регулишу односи у једном организованом друштву и истински препознатих потреба народа.

Наведено јасно указује да сваки Закон сам по себи представља израз јавног интереса, или општег интереса појединаца и колектива чије односе, права и очекивања треба да уреди за будући период на основу искустава која преовлађују у заједници на коју се односи. Тек на том нивоу долази до изражаја еквивалент између права и правде. У том смислу однос између процеса доношења закона и сврхе закона, заснива се на апсолутној једнакости. На томе се темељи свака државотворна политика. Познати филозоф права је још у XIX веку закључио да се политика као делатност у потпуности исцрпљује у формули „политика – морална идеја у конкретној примени“.

На жалост Закон о рударству је управо пример поражавајућег односа између политике и законодавства, односно потврде чињенице да је у Србијици законодавство одавно у функцији политике. И то, какве политике?!

Закон о рударству, својим „изумима“ показује како се парламент од улоге носиоца суверенитета, претвара у слугу процеса који уништавају суверенитет. Сам Закон је у супротности са Законом о експропријацији и Уставу РС. Наиме, Закон о експропријацији не омогућава својство „корисника експропријације“ привредном друштву у приватној својини, на начин како је то прописано чланом 4. став 3. Закона о рударству и геолошким истраживањима. Посебно се указује да члан 8. Закона о експропријацији не омогућава вршење експропријације за потребе приватних привредних субјеката.

Сама чињеница да Закон о рударству и геолошким истраживањима омогућава задирање у имовинска права, представља истински преседан у погледу правне заштите и уставног и законског ограничавања интервенције државе у мирно уживање имовинских права. Наши „законодавци“ не схватају да се принцип законитости не исцрпљује на нивоу формалног одређивања извора права. Закон мора имати својство сагласности са начелом владавине права. Оваква законодавна пракса омогућава бујање извора права који ван основних нормативних аката и системских законских прописа, умањују имовинска права физичких и правних лица, што урушава правну сигурност и законитост у једном правном поретку.

Закон о рударству, величином преседана које носи у себи, показује да су наши законодавци Србију свели на ниво афричких и азијских земаља са краја XIX века, претворивши Србију у игралиште за мултинационалне рударске компаније, које могу да забију свој ашов где год им се прохте.

Наведени законски пропис, а ту имамо у виду и најављене промене Закона о рударству, нису у функцији правног поретка. Подсећамо на стару истину да су држава и закон заједнички трагачи за сврхом једног друштва. На једном вишем нивоу овај Закон указује да ма колико је норма по дефиницији аутономан извор права, то само по себи није довољно за пуноћу односно законитост једног хетерономног правног прописа, посебно не прописа који представља државну интервенцију у једну тако осетљиву област као што је то право на несметано уживање својине. А закон који се заснива само на вољи законодавца је „попут куће чије греде леже на раменима својих укућана”.

Српски демократски савез

ПОДЕЛИТЕ
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите коментар

Ваша е-пошта неће бити јавна.